Porodice su ovih dana u svojim domovima. U većini njih, češće nego obično, vlada napetost i nelagoda. To je očekivano i normalno.
Porodice nisu u domovima zbog odmora ili po njihovom izboru, već zato što je to način da se kao zajednica izborimo sa situacijom koja je napeta, neizvesna, potencijalno bolna, izaziva strah i nelagodu i svakodnevnih niz pitanja na koja ne nalazimo odgovor.
Kako da, u ovim okolnostima, postignemo da deca istražuju, igraju se, budu smirena i radoznala, a da istovremeno odrasli uspeju da rade od kuće, imaju vreme za sebe, da srede i razreše svoje zabrinutosti, obave spremanje obroka i brigu o domaćinstvu, eventualno svojim roditeljima i slično?
Iako nam poruke stručnjaka ukazuju na to da je vreme za decu i sa decom, podjednako važno koliko i vreme za odrasle i obaveze odraslih, te da je „posao“ roditelja da nekako napravi dobar balans svima aktivnostima i osećanjima u domu i u porodici – to zaista jeste izazov.
Uobičajeno porodično funkcionisanje se menja i to je ogroman stres za celu porodicu. Uz stres vezan za neizvesnost, zabrinutost oko oboljevanja i slično, odrasli u porodici, od kojih se očekuje da upravljaju porodičnim relacijama, bolje regulišu svoje emocije i imaju veštinu da provedu decu kroz različita, za njih nepoznata, neprijatna iskustva, mogu osećati veliki pritisak, nelagodu, tugu i strah, pa i smanjenih veština da urede porodični život i svakodnevno funkcionisanje. Zabrinute, razdražljive roditelje, deca opažaju kao neprisutne, i njihov osećaj sigurnosti biva poljuljan. To dodatno podiže stres kod dece, a ona osećaj brige mogu da pokažu na najrazličitije načine – povlačenjem, ćutljivošću, razdražljivošću, nemogućnošću organizacije aktivnosti, brzim promenama aktivnosti, nemogućnošću da zadrže pažnju, plačljivošću, regresijom (vraćanje na funkcionisanje karakteristično za mlađi uzrast) i slično. Ovakvo ponašanje dece dodatno frustrira roditelje i traži dodatne snage da bi se detetu imenovala osećanja, pomoglo da ih reguliše i da bi se deca umirila. Krug brige, straha u porodici ume da bude veoma snažan i trajan i odrasli često osećaju da je odgovornost na njima prevelika i da su nemoćni.
Porodica ipak ima moć da doprinese tome da se svi članovi osećaju bolje. Cilj nam je da deca budu zauzeta i opuštena u igri i učenju, a istovremeno da roditelji obave za njih važne stvari (spremanje obroka, briga o sebi i svom mentalnom zdravlju, rad od kuće..)i nađu vreme i kapacitete za zajedničko kvalitetno porodično vreme. Ključni korak u dostizanju ovog cilja je – pravljenje nove porodične rutine. Iako izgleda jednostavno, to je zapravo zadatak i treba da uključuje sve članove porodice, sve njihove želje, potrebe i obaveze, te da se oslanja na veštinu da se i najmlađi članovi uključe u donošenje odluka o aktivnostima u porodici.
Predvidiva rutina podrazumeva okvir u kom će se porodica kretati – vreme koje će članovi izdvajati za različite obaveze i potrebe, vreme i aktivnosti koje će biti zajedničke.
Predvidivost – unapred dogovoren tok aktivnosti, sled događaja, dostupnost odraslih – doprinose da deca imaju doživljaj da je situacija poznata, jasna, da odrasli njome vladaju i da su sigurni.
Porodični sastanak podrazumeva učešće svih članova porodice, bez obzira na uzrast, te mogućnost da se jasno izraze osećanja, želje, obaveze, namere i na osnovu njih napravi dogovor o tome kako će se provesti vreme tokom narednog dana. Jednom donet dogovor može da se menja na porodičnim sastancima i prilagođava novim željama, obavezama, ili u skladu sa osećanjima članova porodice. Nekima će biti potrebno u početku više zajedničkog vremena, nekima više vremena za sebe i obaveze. Na porodičnom sastanku važno je da se iskaže i imenuje šta svako oseća, brine, misli, želi, šta se pita, koje obaveze ima i slično.
Nastojte da iskoristite maksimalno uobičajene aktivnosti u porodici – poput jutarnjih aktivnosti – oblačenje, doručak, raspremanje kreveta, ili večernjih aktivnosti. Ovo su odlične prilike da se detetu da autonomija (dete npr bira koje vežbe, koje odelo će obući), podsticaj na samostalnost (dete samostalno napravi krevet – vi ne popravljate), da se pruži pohvala za samostalnost, pokazanu veštinu i slično, ali i prilika da dete učestvuje i doprinese aktivnostima u porodici. Jednako tako – ovo su prilike za bogatu razmenu – i razgovor, i nežnost – među odraslima i decom.
Uvek dozvolite deci vreme kojim sami treba da upravljaju, a koje mogu provesti u igri, crtanju, pravljenju nečeg, listanju knjiga i slično. Da biste im pomogli, možete tokom rutina da razgovarate o tome koje su sve aktivnosti dostupne i šta u njima dete može da radi. Pažnja deteta traje određeno vreme – dozvolite detetu pauzu od samostalnih aktivnosti, tako što ćete ga pozvati na užinu, sok, čaj – i tada porazgovarati sa njim o tome šta radi, ili o nekim sasvim drugim temama.
Uvek ostavite vreme u kom ćete i vi učestvovati u istraživanju i učenju dece. To mogu da budu namerne situacije učenja (rešavate rebuse, zagonetke, učite slova i sl), ali i prirodni „eksperimenti“ i prirodan tok saznavanja – kada dete postavi neko pitanje – bavite se ne samo odgovorom, nego načinom kako do odogovra može doći. Učite ga da istražuje i saznaje i vodite ga kroz taj put – pokažite mu kako se koristi enciklopedija, internet, kako se o tom pitanju govori u pričama, kako se koriste znanja drugih ljudi koje može da pozove i slično.
Uvek ostavite i vreme za porodicu. Neka se dan završi nekom kratkom zajedničkom aktivnošću – pogledajte zajedno neku predstavu za decu, uživajte u muzici, priči, društvenoj igri ili slaganju puzzli.
Neka se dan završi nežnošću i zaokruživanjem – ponavljanjem stvari koje su bile dobre, u kojima ste uživali – razmenite kako ste se osećali, šta vam je bilo važno, šta želite sutra.
Za dete je važno da učestvuje u kreiranju porodične rutine i u uobičajenim aktivnostima porodice – priprema obroka, postavljanje i rasklanjanje stola, raspremanju veša i slično. Ove aktivnosti bogate su prilikama za učenje. One se oslanjaju na veštinu roditelja da vide i čuju inicijative – pitanja i i interesovanja deteta, i podrže ih kroz razgovor ili zajedničke aktivnosti, kao i da doživljaj sigurnosti, pripadanja, nove veštine i samopouzdanje deteta grade podržavajući njegovo učešće i dajući mu priliku da nešto radi, da se pita, da zaključuje, da doprinosi i donosi odluke o stvarima koje se njega tiču.
